Makedonski triptih: Đuzel, Kletnikov, Madžirov

SAPUTNIK


Otac je moj, osećam, u vozu
Poseti me u snu, krv mi pođe iz nosa
Umalo da se ugušim, ali potom shvatih
To opomena je bila protiv nekog još jačeg udarca


Izjutra izlazim u hodnik –
i kao da sam čuo glas među putnicima.
Ali kako da ga prepoznam, kad ga ne poznajem?
Znači, ostaje mi da čekam opet da mi se javi


Voz, za čudo, uopšte ne kasni –
juri tačno prema sadašnjosti u sekundu
(da je ne pretrka i nestane u budućnosti
da bi se potom vratio odande odakle je krenuo?)


Napokon, ipak, pristižemo na cilj –
nepoznata stanica nekog velikog grada!
Propuštam sve putnike, prvo oni da izađu
ali me niko ne prepoznaje, niti čeka...


Polazim za njima do izlaza prema gradu
i tek što sam stao na prvom pešačkom prelazu
shvatih – otac je moj bio (ne u vozu već) sam voz
a put – nit vretena Suđaje-majke.


Bogomil Đuzel

NE PROLAZITE POKRAJ NAPUŠTENE VODENICE

Ne prolazite pokraj napuštene vodenice –
voda koja se nije preselila u smrt vodeničara
može da vas zgrabi maticom
i da vas uzvrti ko zrno
između teških žrvanja rane njegove.

Ne prolazite pokraj napuštene vodenice –
Glad može da zadesi porodicu
kojoj ste i posuda i hrana
u Domu za trpezom.

Eftim Kletnikov

KAD NEKO ODLAZI
SVE ŠTO JE STVORENO VRAĆA SE

Za Marjana K.

U zagrljaju iza ugla prepoznaćeš
da neko negde odlazi. Uvek je tako.
Živimo između dve istine
kao neonka koja titra u
praznom prostoru. Moje srce skuplja
sve više ljudi, jer ih više i nema.
Tako je oduvek. Četvrtinu budnosti
trošim u žmirkanju. Stvari
zaboravljamo još pre no što ih izgubimo –
svesku za krasnopis, na primer.
Ništa nije novo. Sedište u
autobusu uvek je toplo.
Poslednje reči pronose se
kao nagnute kofe u neobičnom letnjem požaru.
Sutra će se opet ponoviti isto –
lice, pre nego što nestane sa fotografije
ponajpre gubi bore. Kad neko odlazi
sve što je stvoreno vraća se.

Nikola Madžirov

Preveo Duško Novaković

Slika Vasko Taskovski